„Хотећи да побегнем од једног мени страног, отуђеног света модерне архитектуре, зашао сам игром случаја у једну посебну област архитектуре у којој нема ни модерног ни немодерног, у којој постоји само вечито“.
Богдан Богдановић, Саопштење САНУ о досадашњем раду, 1972.
Требало би нам заиста много речи у покушају да стилски детерминишемо и прикључимо Богдана Богдановића некој епохи. Синтеза класично-архајског и савременог, уз упливе романтизма, симболизма, надреализма… Посао је тим тежи што не постоје ни претече, ни апологети, ни следбеници ове јединствене појаве. Међутим, истина је да његово дело носи изразиту стилску сигурност и жељено је дете социјалистичке епохе. И поред тога што у досадашњим хроникама и анализама постоји читав космос грађе, и што је Богдан читавог живота писао о ономе што је градио (али и градио оно што је писао!), његова појава у југословенској и српској архитектури остаје феномен и неугасна инспирација.
Богдановићеви пројекти настали су учешћем на значајним конкурсима у послератним деценијама, или као позивни радови од стране државних и локалних функционера. Стриктно меморијалне тематике, наручивани су са циљем обележавања места страдања бораца НОБ-а. Карактеристично је да су читаве заједнице учествовале у њиховој изградњи – радним акцијама, поклонима у материјалу, учешћем ђака – поистовећујући се са споменицима. Били су то заметни прегалачки подухвати, најчешће вишегодишњи, који су глорификовали људски рад, снагу заједништва и протомајсторову визију. Двадесет меморијала расутих широм некадашње Југославије, исто толико написаних књига, десетак урбанистичких пројеката, преко три стотине написа у хемеротекама, преко тринаест хиљада цртежа, указују на снажну, заокружену и више него плодну стваралачку личност Богдана Богдановића.
„Почетак свега“ је Споменик јеврејским жртвама фашизма на Сефардском гробљу у Београду (1951–1952). Током рада на пројекту Богдан је открио јеврејски мистицизам, и то откриће је било судбоносно, будући да је дефинисало метафизички приступ као трајни смер његове свеукупне делатности. Архитекта је проговорио неким новим, крајње необичним језиком. Његова „машта као да је добила крила“ на којима ће „летети“ до краја радног века.
Већ наредна два изграђена споменика (Сремска Митровица, Прилеп, око 1960) изазвала су запажен публицистички одјек на западу, а са спомеником у Јасеновцу (завршен 1966) Богдановић је био потпуно признат међународни градитељ. У овим делима наш неимар ће већ сасвим дефинисати свој стил, развивши формулу у смислу амбијента и урбанизма. Његова архитектура постаје „музика“, поетика простора.
Непрестано тежећи ирационализму, реконструишући примордијални иконички знак, спасавајући орнамент од клевете злочина, Богдановић је својим градњама виртуозно илустровао једну истину: да је архитектура, као и свака уметност, чулна. Да, чулна! Тако је његова архитектура чулна али не патетична, лако разумљива али не дидактичка, иконична а не атрибутивна, слободна а не стереотипна, acte gratuit а не praedestinata. „Најраскошније дело своје градитељске младости“, Партизанско гробље у Мостару (1959–1965), Богдан је градио шест година, све време „понет неком дубоком, унутрашњом ватром“. У сазвучју музике длета и бата корчуланских каменорезаца и космо-поетске визије протомајстора, рођен је грандиозан камени град.
Истовремено са делом у главном граду Херцеговине, у централној Србији рађао се један други велики комплекс, потпуно другачије материјализације – од земље и неба. „Слободиште“ у Крушевцу је меморијал који се више но икоји други обраћа живима, храбрећи човека упечатљивим порукама и славећи живот кроз своју пространу природу и градске ритуале. Када је у тим годинама одабран да креира и Споменик у Јасеновцу, највећем концентрационом логору у Југославији, Богдановић је опет приступио новој, другачијој концепцији. Цвет поред воде, осим што још једном оваплоћује Емпедоклову тезу о четири праелемента, садржи и сложен метод анаграма, врло омиљен овом уметнику.
Богдановић је био врло систематичан – за своје споменике истраживао је дубоко по историји и митовима, по географији предела, по обичајима и етичким системима, по цивилизацијским слојевима. У делима која су уследила крајем седме и почетком осме деценије (Косовска Митровица, Лесковац, Књажевац, Штип) сабрана је сва „ерудиција“ њиховог мајстора и њиховог locus-a. У окамењеном а тако живом сведочанству лепоте, царује принцип дуалности и изостаје било каква негативна симболика. Било да је у питању природни амбијент изнад града, или „полис у полису“, креирана је и наглашена духовно-симболичка веза између споменика и града.
Свој коначни изглед многи Богдановићеви пројекти добијали су тек током изградње. Претходило им је и наслеђивало их велико промишљање, исказано кроз тзв. „митски цртеж“, а само позиционирање елемената композиција било је плод пажљивог студирања, митско-инстинктивног порекла – понекада кроз соларну конотацију, а понекада чак учешћем деце. Бихаћ, Чачак, Нови Травник, Беране, Вуковар и Попина носе разнолике концепте (Богдановић је био велики противних понављања), али их уједињује феномен спајања „смртног човека и бесмртне природе“ исказан већ потпуно чистим, архаичним језиком. Већина тих монумената има симболику храма, простором доминирају лукови и кругови, сценографски ефекат доведен је до врхунца.
Овај неконвенционални универзитетски професор (1953–1987), и исто такав градоначелник (1982–1986), теоретичар исто колико и есејиста, градио је „споменике који не личе на споменике“ и тврдио како архитектура узрокује не само људско напредовање већ и назадовање. Замислимо га са знацима пркосне екстраваганције коју је упражњавао и у одевању: жуте чарапе, дуги бели шал, штрикани пуловер од сељачке вуне или прслук од преврнуте јагњеће коже. Дубоко фасциниран градом, подједнако као човеком, он у својим књигама из урбанологије, градитељске мистике, архитектонске филозофије развија теорију да човек припада граду и космосу. Његова писана дела одраз су вечите филозофије која прати људско стварање (школа у Малом Поповићу коју је покренуо 1976. године била је дефинисана управо као „алтернативна школа за филозофију архитектуре“). Као што је књиге редовно илустровао својим цртежима, тако је и монументе (као својеврсне ликовне тотале) украшавао стиховима тадашњих познатих књижевника (Ивана Лалића, Васка Попе, Добрице Ђосића, Ивана Горана Ковачића, Аце Шопова) – у његовим делима остварен је gesamtkunstwerk као вечити сан уметности.
Као сањар који влада занатом, харизматични вођа своје каменорезачке тајфе, мајстор полисемије дела, борац за мисаону вредност градитељства, он трага за колективном меморијом и трајним формулама живота, верујући у трајност егзистенције и човека. Код Богдановићевих громада време је стало; оне не произилазе из укуса свог времена, нити могу да се атрибуирају у било којој димензији. Једина константа је joie de vivre којим зраче – ова архитектура је срећна, без обзира што је наручена да илуструје драму.
Богдановићево стваралаштво jе плод панкалистичке активности воље; оно представља отклон од појава технизације, шематизма, типизације, префабриковане архитектуре свог времена. Као такво, оно одудара од свих познатих појава оновремене југословенске и европске споменичке продукције. Док се око њега дешавала редукција архитектонских облика, овај подвижник је свет савремене архитектуре облицима богатио.
Изложба је базирана на двојном читању Богдановићевих меморијала. Концепт се заснива у премиси да на земљи егзистирају орнаментни записи, а са неба се виде симболичко-митски знакови. Оно што се види са земље припада „истини о животу“, а оно што се види са неба је „истина о смрти“. Обе истине су апсолутно оптимистичне, раскошне и јединствене. Док се читање са земље одвија у сложеној интеракцији споменик-посетилац-амбијент, на искључиво тродимензионалан начин, читање са неба је стилизовано и апстраховано, припада дводимензионалном цртежу изузетно јаке симболике.
У години у којој се навршава један век од Богдановог рођења, ова изложба нема за циљ да дешифрује његов уметнички свет. Напротив, она је пред нама као доказ да је то немогуће. Јер, уместо да у своја дела уграђује идеје, њихов творац је настојао да им подари што више лица, значења и тумачења. Стога, што се више нових светова овом згодом „отвори“, то ће бити већа част нашег градитеља и нашег повода.
мр Маре Јанакова Грујић, историчар уметности
ХРОНОЛОШКА КАРТА БОГДАНА БОГДАНОВИЋА
1922. Рођен у Београду, 20. августа. Отац Милан био је књижевни критичар, председник Удружења књижевника и директор Народног позоришта. Мајка Милева (рођ. Михаиловић) била је професор француског језика у гимназији. Родитељи, веома друштвени, окупљали су у свом стану у Војводе Миленка, а потом на Ђерму, културно-интелектуалну елиту Београда, тако да је Богдан још као ђак дошао у контакт са многим писцима и уметницима.
1940. Матурант Друге мушке реалне гимназије.
Уписује студије архитектуре на Техничком факултету у Београду.
1941-1944. Окупацију проводи у Београду, читајући и дајући часове ђацима.
1944. Добровољни учесник Народноослободилачке војске Југославије.
1945. Рањен на Сремском фронту у Источној Босни. Демобилисан у чину поручника. Добија орден за храброст.
1945-1950. Наставак студија.
Као студент запослен у Урбанистичком институту чији је директор био Никола Добровић.
1950. Диплома Архитектонског факултета. Дипломски рад „Урбанистички план за острво Лопуд код Дубровника“ код проф. Николе Добровића.
Приправник на Катедри за урбанизам.
1951-1952. Изградња првог објекта – Споменика јеврејским жртвама фашизма у Београду.
1953. Асистент на Катедри за урбанизам Архитектонског факултета.
1953-1959. „Седам аскетских година“ без поруџбина, у којима се бави „без много воље“ урбанизмом и „машта, изучава старе светове и црта ненаручене имагинарне споменике“.
1958. Прва књига: „Мали урбанизам“.
1958-1960. Оформљава Групу за мали урбанизам при Урбанистичком заводу Београда (са архитектима С. Личином, З. Жунковићем и др.), која ради за потребе Савета за урбанизам града Београда, у вези са доношењем Регулационог плана Општине Стари град крајем 1950-их.
1960. Доцент на Катедри за урбанизам.
Октобарска награда града Београда за Спомен комплекс у Сремској Митровици.
1962. Први серијал предавања на факултету „Развој насеља“ (касније „Историја града“).
1964. Ванредни професор.
Велика награда архитектуре Савеза архитеката Југославије.
Даје предлог смерница за реформу наставе на факултету.
1964-1965. Тромесечни стручни боравак у Паризу – истраживања у Националној библиотеци и курс ревитализације старих урбаних целина.
1964-1968. Председник Савеза архитеката Југославије.
1965. Републичка награда листа „Борба“.
Орден рада са црвеном заставом.
1966. Октобарска награда града Београда за Споменик у Јасеновцу.
1968. Почасни грађанин града Мостара.
1969. Награда Савеза бораца Југославије.
1969-1970. Десетомесечни боравак у Америци – студијски рад у универзитетским библиотекама.
1970. Дописни члан САНУ.
1970-1972. Декан Архитектонског факултета.
Председник комисије за реформу наставе на Факултету, на основу које се формира „Нова школа архитектуре“.
1972. Редовни професор Архитектонског факултета.
У наставу уводи изборни курс „Симболичке форме“.
1973. Почасно признање на 12. Бијеналу уметности у Сао Паолу.
1973-1974. Принципи „Нове школе архитектуре“ се доводе у питање и напуштају.
1974. Награда листа „Политика“ за достигнућа у ликовној уметности.
1976. Отвара „Сеоску школу за филозофију архитектуре“ у Малом Поповићу на Космају код Београда, и ту преноси курс „Симбиличке форме“.
Седмојулска награда за животно дело.
1981. Награда АВНОЈ-а.
Оставка на чланство у САНУ.
1982-1986. Градоначелник Београда, на иницијативу Ивана Стамболића, председника Савеза комуниста Србије.
1984. Орден командира Легије части.
1985-1986. Организује Међународни конкурс за преуређење Новог Београда.
1986. Члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије.
1987. Последње предавање на Архитектонском факултету.
Члан и оснивач Међународне академије архитектуре (IAA, Софија).
Након осме седнице Централног комитета објављује писмо против актуелне политике на више од 60 страна.
1989. Пиранезијева награда.
1990. Престанак рада школе у Малом Поповићу услед политичког притиска.
1993. Незадовољан политичким приликама, са супругом Ксенијом напушта земљу, најпре одлазећи у Париз, потом у Беч. У Бечу ће наставити да живи до краја живота.
1994. Инострани члан Руске академије архитектуре и грађевинских наука.
1997. Хердерова награда.
1998. Члан Баварске академије лепих уметности.
2001. Први боравак у Београду после напуштања земље.
2002. Аустријски Часни крст прве класе за науку и уметност.
2003. Златни орден града Беча за посебне заслуге.
2005. Предаје целокупну цртачку заоставштину (преко 12.500 цртежа) Архитектонском центру у Бечу.
2007. Међународна награда за вртове „Carlo Scarpa“ за Спомен подручје Јасеновца.
2010. Умире у болници у Бечу након срчаног удара, 18. јуна.
Његова урна положена је на Јеврејском гробљу у Београду.
КАТАЛОГ АРХИТЕКТОНСКИХ РАДОВА
1. Споменик јеврејским жртвама фашизма, Београд 1951–1952.
2. Спомен-гробље жртвама фашизма, Сремска Митровица 1959–1960.
3. Споменик палим борцима НОБ-а, Прилеп 1960–1961.
4. Партизанско спомен-гробље, Мостар 1959–1965.
5. Спомен-парк „Слободиште“, Крушевац 1960–1965.
6. Споменик „Камени цвет“, Јасеновац 1959–66.
7. Споменик револуцији, Косовска Митровица 1960–1973.
8. Спомен-парк револуције, Лесковац 1964–1971.
9. Споменик историји борбе за ослобођење 1804–1945, Књажевац 1969–1971.
10. Партизанска некропола, Штип 1969–1974.
11. Спомен-парк на Гаравицама, Бихаћ 1969–1981.
12. Спомен-парк борбе и победе, Чачак 1970–1980.
13. Споменик почетку устанка, Бела Црква код Крупња 1971.
14. Некропола жртвама фашизма, Нови Травник 1971–1975.
15. Споменик стрељаним родољубима и Ромима, Арапова долина у Лесковцу 1971–1973.
16. Споменик слободе на Јасиковцу, Беране 1972–1977.
17. Споменик палим борцима револуције, Власотинце 1973–1975.
18. Спомен-комплекс „Дудик”, Вуковар 1978–80.
19. Спомен-парк на Попинској реци, Штулац код Врњачке Бање 1979–1981.
20. Спомен-комплекс у Клису код Сплита 1988. (срушен 1995)
ОСТАЛА ДЕЛА
- Урбанистички план за острво Лопуд код Дубровника (1950, дипломски рад)
- Урбанистички план насеља код манастира Мораче (1953)
- Стамбени комплекс Хидротехничког института „Јарослав Черни“ у Београду (1954)
- Споменик на Мојковцу (1954, идејни пројекат)
- Генерални урбанистички план Мојковца (1954-55)
- Споменик за преуређење Калемегданског платоа у меморијални комплекс – „Споменик партизану-борцу“ (1954-1960, конкурсни пројекат)
- Некропола на Мојковцу (1955, идејни пројекат)
- Урбанистички план насеља Пржна код Тивта (1956)
- Урбанистички план Петроварадина (1956)
- Генерални урбанистички план Цетиња (1957-58)
- Споменик стрељаним родољубима у Јајинцима (1958, конкурсни пројекат)
- Спомен гробље бораца стрељаних у окупираном Београду на Новом гробљу у Београду (1959, са С. Личином)
- Реконструкција виле краљице Наталије на Плавинцу код Смедерева (1961)
- Меморијални парк „Бубањ“ у Нишу (1961, конкурсни пројекат)
- Реконструкција центра Прилепа – главни друштвени центар (1962)
- Адонисов олтар у Лабину (1974)
- Гробница Душана Петровића Шанета у Аранђеловцу (1980)
КЊИЖЕВНО СТВАРАЛАШТВО
1958. Мали урбанизам (изд. Народна просвјета), Сарајево
1963. Залудна мистрија: доктрина и практика братства златних (црних) бројева (изд. Нолит), Београд
1966. Урбанистичке митологеме (изд. Вук Караџић), Београд
1973. Nature and the Goddess of Remembrance, 12 Necropolises and their Symbological Classification(изд. Музеј савремене уметности), Београд
1976. Урбс и логос: огледи из симбологије града (изд. Градина), Ниш
1978. Повратак грифона: цртачка хеуристичка игра по моделу Луиса Карола (изд. Замак културе), Врњачка Бања
1979. Рогата птица (сепарат из часописа „Синтеза“ бр. 5), Крушевац
1982. Градословар (изд. Вук Караџић), Београд
1983. Повратак грифона: цртачка хеуристичка игра по моделу Луиса Карола пропраћена уводним огледом Љерке Мифке (изд. Југоарт), Београд
1986. Ееји: еписторални есеји (са Радом Ивековић, изд. Просвета), Београд
Де Гуштерибус (са Радом Ивековић, изд. Богдан Богдановић и Миодраг Драмићанин), Београд
Круг на четири ћошка (изд. Нолит), Београд
1988. Мртвоузице: менталне замке стаљинизма (изд. August Cesarec), Загреб
1990. Књига капитела (изд. Свјетлост), Сарајево
1993. Град кенотаф (изд. Durieux), Загреб
1994. Град и смрт (изд. Београдски круг), Београд (превод аустријског издања „Die Stadt und der Tod“, Klagenfurt 1993)
Architektur der Erinnerung, (изд. Wieser Verlag), Klagenfurt
2001. Градибудућност (изд. Naklada Mlinarec – Plavić), Загреб (превод аустријског издања „Die Stadt und die Zukunft“, Klagenfurt 1997)
Глибикрв (изд. Хелсиншки одбор за људска права у Србији), Београд
2007. Осрећиуградовима (изд. Просвета), Београд (превод аустријског издања „Vom Glück in dem Städten“, Wienn 2002)
2008. Три ратне књиге (Град и смрт; Српска утопија; Град и будућност, изд. Mediterran Publishing), Нови Сад
Платонов тајни роман: Платонов градословни наук (изд. Mediterran Publishing), Нови Сад
2009. Зелена кутија: књига снова (изд. Mediterran Publishing), Нови Сад (превод аустријског издања „Die Grüne Schachtel: Buch der Traume“, Wienn 2007)
2011. Уклетинеимар (изд. Mediterran Publishing), Нови Сад (превод аустријског издања „Der verdammte Baumeister: Erinnerungen“, Wienn 1997)
САМОСТАЛНЕ ИЗЛОЖБЕ
1963. Изложба планова за Споменик у Јасеновцу, Загреб, Музеј Револуције
1969. Меморијална архитектура Богдана Богдановића, Београд, Галерија Културног центра, 18. април – 7. мај (аутори текстова: Зоран Маневић и Богдан Богдановић)
1973. Nature and the Goddess of Remembrance, 12 Necropolises and their Symbological Classification, Сао Паоло, 12. Бијенале, октобар/новембар (аутор текста: Богдан Богдановић)
1974-1975. Природа и богиња сећања (II), Београд, Салон Музеја савремене уметности, 25. новембар – 6. јануар (аутори текстова: Катарина Амброзић и Богдан Богдановић)
1975. Природа и богиња сећања (III), Загреб, Галерија Форум, 17. фебруар – 9. март (аутори текстова: Владо Бужанчић и Богдан Богдановић)
Природа и богиња сећања (IV), Нови Сад, Галерија Матице српске, 8. – 18. мај
Простори и посвете жртвама рата и палим борцима 1941-1945, Суботица, Салон ликовног сусрета у Суботици, 27. мај – 16. јун (аутор текста: Ђорђе Јовић)
Меморијали Богдана Богдановића, Мостар, Раднички универзитет , 15. – 30. новембар
1976. Знамен поља протомајстора Богдана Богдановића, Ниш, Народни музеј – Изложбени павиљон у Тврђави, 16. јануар – 10. фебруар
Меморијали Богдана Богдановића, Бања Лука, Умјетничка галерији Дома ЈНА, 15. – 30. април (аутор текста: Драгојла Тошић)
Меморијали Богдана Богдановића, Птуј, Покрајински музеј – Изложбени павиљон „Душан Кведер“, 5. – 25. мај
1978. Повратак грифона, Трећи симпозијум о синтези уметности, Врњачка Бања, Културно-пропагандни центар, 6. – 14. јануар
Меморијали Богдана Богдановића, Борово, Раднички дом (у сарадњи са Музејом савремене уметности Београд), 11. – 17. април
1979. Рогата птица, цртачки записи о накнадно откривеној „идеји идеје“ Слободишта, Крушевац, Градска галерија
1982. Спомен парк Дудик – Вуковар, Аранђеловац, Изложбени павиљон „Књаз Милош“, 22. август – 3. септембар (исте године изложба гостовала у: Галерији „Спектар“ у Загребу и Салону ликовног сусрета у Суботици)
1984. Повратак грифона, Загреб, Галерија „Воћарска“, 2. – 22. новембар
1986. Цртежи и студије градитељских знакова, Куманово, Галерија „Гама“
1987. Изложба оригиналних илустрација за књигу „Круг на четири ћошка“, Скопље, Музеј на Македонија, март
Изложба илустрација поводом извођења драматизације књиге „Залудна мистрија“ у радионици театра „Palach“, Ријека, Галерија „Плус Феста“, 3. – 18. март
Богдан Богдановић: Изложба ненаписане књиге, Сарајево, Музеј XIV Зимских олимпијских игара, 16. април – 5. мај (аутор текста: Владо Бужанчић)
1990. Капители, Пиран, Обалне галерије, новембар-децембар
1994. Одбрана града – знаци наде, Нови Сад, Изложбени салон у Јеврејској 1, 22. – 30. децембар
2001. О градовима ни на небу ни на земљи – изложба поводом представљања књига „Уклети неимар“ и „Глиб и крв“, Београд, Центар за културну деконтаминацију, 9. – 24. новембар
2002. Графички романи Богдана Богдановића, Нови Сад, Галерија Матице Српске, 25. октобар – 10. новембар (наредне године изложба гостовала у: Галерији ликовног сусрета у Суботици и Галерији Народног музеја у Кикинди)
2009. BogdanBogdanović. DerverdammteBaumeister, Беч, Стара дворана – Архитектонски центар, 5. март – 2. јун (изложба гостовала 2011. године у Београду, и 2012. године у Загребу и Сарајеву)
2019. Мисли и снови: Архив Богдан Богдановић, Загреб, Музеј савремене уметности, 18. – 26. јун